(Наставак серијала ”Сарадња партизана са усташама”) Као ни у Западној Србији крајем 1941, комунисти нису могли да се одрже ни у Источној Босни почетком 1942, пошто је народ тих крајева подржавао само своју војску. А управо та војска је комунистима била трн у оку, јер су је сматрали главном препреком у остварењу свог ратног циља,

Комунистичка теорија учи да у свакој вишенационалној заједници већински народ “угњетава” и “експлоатише” мањинске народе. У Совјетском Савезу на стуб срама стављени су Руси, а у Југославији Срби. Још Пети конгрес Коминтерне, одржан 1924. године, захтевао је издвајање Хрватске, Словеније и Македоније из састава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Штавише, тада је изричито наглашено да

Влада ‘‘Независне Државе Хрватске’‘ је 30. септембра 1943. године објавила ‘‘Поглавникову уредбу о помиловању’‘, амнестирајући све Хрвате из дотадашње италијанске окупационе зоне који су били у ‘‘партизанима’‘.30 Познат је и Павелићев проглас Хрватима, објављен поводом капитулације Италије, у коме позива партизане ‘‘које су Италијани терором приморали да оду у шуме’‘, да се заједно са усташама

За разлику од четника, комунисти нису имали никакав план у вези капитулације Италије. Додуше, они и нису могли Бог зна шта да планирају, јер је намера Италијана да пређу на страну Западних савезника и борбу против Немаца наставе заједно са четницима, била такорећи позната свима, па и њима… О томе Едвард Кардељ, шеф комуниста Словеније,

У јесен 1943. године бројно стање комуниста нагло се повећава, из три разлога: због оружја одузетог делу италијанске војске, због оружја послатог од стране Западних савезника и због оружја, али и људства, добијеног од формација нацистичке хрватске државе. Сва три ова фактора своде се на један: на подршку коју су западне силе пружиле комунистичком покрету.