(30-09-2020, 06:29 PM)Мића Адмирал Пише: [ -> ]Не знам где да поставим ово питање, зато мало изв.Самарџићу.
Питање је за Динчића.
Инспирисан твојим ( и осталих ), чудом од значаја за историју и невероватно не запаженим делом Лагер Ниш,
Хвала.
Делим твоје мишљење, а такође га и изузетно ценим. Слажем се да је та књига о жртвама логора и затвора у Нишу (писана пре више од шест година) прошла незапажено. За неупућене, може слободно да се скине на интернету.
А зашто је тако прошла - не знам.
Мада, наслућивао сам још онда такав исход.
Претпостављам да су је
изминирали због навођења категорија стрељаних и убијених, где се по први пут у разради логорске проблематике одступило од устаљене матрице. Тако се поражени у рату, у континуитету, сврставају у жртве нацистичко-фашистичког терора. А то је научна јерес.
Исто тако и због уводног дела, где, поред осталог, стоји
да је партизан војник партије. Вероватно је разлог и тај што се код неких стрељаних наводе изводи са саслушања, где ови признају да су убијали општинске службенике, председнике општина, сеоске кметове, деловође, заробљене стражаре, четнике и друге. Тачније, да нису стрељани зато што су били партизански борци као такви већ зато што су чинили недела. Додуше, то не пише, али се аутоматски подразумева. И онда се, разумљиво, солидаришу и потомци стрељаних, јер се њиховим прецима нарушавају устаљене биографије. Све побројано и још доста тога што се помиње, много је заболело представнике СУБНОР-а (чуваре истине о светским ратовима).
Друга је ствар када књигу од националног значаја издаје појединац или нека организација и удружење, а сасвим друга када је потпише нека државна установа.
Књига је највеће похвале добила од стране Музеја жртава геноцида у Београду.
Чуо сам да су је чак и Шиптари хвалили, јер се наводе и стрељани Арнаути из Казненог завода.
Али, узимајући све околности– то је ипак мало.
(30-09-2020, 06:29 PM)Мића Адмирал Пише: [ -> ]замолио би те да напишеш нешто више о пор. Милану Матићу, команд.батаљ.- бригаде ГШ 110.
Хвала.
-Миливој Милан Матић је био ваздухопловни поручник из Крушевца.
Није био пилот већ је био сниматељ.
-Побегао је из заробљеничког транспорта вративши се у крушевачки крај. Сазнавши да се на Великом Јастрепцу окупља група непредатих официра и војника, пристаје да јој приступи. Ова група је већ почела да делује као четничка, под командом војводе Косте Пећанца. Ускоро се дели на два дела. Један део одлази према Копаонику а други према старој српско-турској граници на Преполцу, да се тамо бори против Арнаута. Потпоручник Матић, поручник Сава Симић и још неки нижи официри су се тукли у јуну и јулу готово свакодневно са Арнаутима и Немцима, који им помажу из Косовске Митровице и Подујева. У једној таквој борби рањен је и затим се лечио у Рибарској Бањи.
-У истом месту, после Априлског рата, лечио се такође и мајор Добривоје Маринковић из моравског Трњана. Овај резервни официр и предратни учитељ (Солунац), за време боравка великојастребачке групе на граници, успоставља везу са Дражом Михаиловићем и организује војне одреде, као командант истуреног штаба за југоисточну Србију (Штаб 12). Ово је већ месец септембар, када је Дража морао да прекрши територијалну поделу са Пећанцем, који је већ пришао Недићу. Тиме је престала да функционише дуална четничка организација која је имала легитимитет и војни континуитет. Иначе, то је био разлог зашто се одреди Равне Горе у јужној и источној Србији појављују од септембра месеца, а не много касније, услед
слабог рада. (тако је оценила званична историографија)
-Потпоручник Матић је са Симићем и још неким официрима и подофицирима (углавном су то биле избеглице са Косова) пришао штабу XII. Добио је задатак да организује Моравски срез (општина Житковац). Тачније, села према Малом и Великом Јастрепцу. Постављен је за четовођу у Вукањи, а његов одред је познат као Вукањски батаљон. Симић је постављен за ађутанта Штаба 12. За Маринковићевог начелника штаба постављен је ђенералштабни капетан Ђурковић. Придружио се великојастребачкој групи, која је продирала све до Слатине. Ту, око овог села, и Ђурковић је имао једну мању војну групу, па је дошло до сједињавања и каснијег враћања назад иза границе. Иначе, Ђурковић је из Штипа, а капитулација га је затекла на Косову.
-Када су Немци угушили устанак, Матић је добио задатак да се са својим људством легализује код жандармерије, потом и у редове СДС и помаже илегалне одреде у муницији, оружју и намирницама. Такође, као ваздухопловни официр, помаже изградњу аеродрома, где би слетали савезнички авиони.
-Матић је официр немирног духа, па је као легализовани официр у Крушевцу врло брзо заратио са Бугарима. И тако Бугари почињу да га прогоне. Бежи им у Моравски срез, али га ови сустижу у Вукањи, где се води један мањи окршај. Ово је било у августу 1942. године. Тада су на Светог Илију успели да заробе мајора Маринковића и 40 његових људи. На повратку са Јастрепца, изненадили су Матића у поменутом селу. Ту су успели да му заробе 8 четника, док се он под ватром некако извукао. Бугари настављају да прогоне преостали део одреда по читавом Великом Јастрепцу. У септембру 1942. г. води се још једна борба након које му се људство потпуно распршило. Највећи број враћа се својим кућама и крије пушке. Многи су на Светог Николу 1942. године похватани од Бугара и стрељани у Нишу.
-Некако је успео да прикупи разбијено људство и сада поново делује у четничким одредима Косте Пећанца. Пустио је дугу браду, носи шубару са кићанкама, има лажне исправе и не може се препознати из пређашњег периода легализације. Његов одред је био мали (око 30 човека). Једно време борави у Расинском срезу, а онда почињу непријатељске потере и репресалије због погибије бугарских војника у Ђунису (новембар-децембар 1942). Сматра се да су ове Бугаре убили његови људи када су покушали да минирају пругу (период интезивних саботажа и диверзија).
-Пошто Немци комплетно разоружавају Пећанчеве одреде, ухапшен је (на превару) од недићеваца код Сталаћа. У возу који се кретао од Сталаћа до Ниша, успео је да разбије прозор и да побегне. Приликом бекства расекао је руку, па се једно време илегално морао лечити.
-Након што је опет изгубио људство, и када се залечио, одлази на територију Топлице, код потпуковника Милутина Радојевића. Он му тада даје канал до потпуковника Радослава Ђурића. Потпуковници Ђурић и Радојевић се у то време воле као рођена браћа, а касније мрзе као највећи непријатељи (чак један другом убијају људе). Ђурић се налази у селу Доња Трпеза (горњи део Косаничког среза-општина Куршумлија). Крајем децембра, по Радојевићевој препоруци, поставља га за команданта летеће бригаде Команде Јужне Србије, док је командант Србије, генерал Мирослав Трифуновић потврдио ово постављење.
-Матић је првобитно тражио да буде командант летеће бригаде Топличког корпуса, али је то место већ заузео поручник Станимир Раденковић, који се није најбоље снашао. Важио је за Радојевићевог миљеника. Од почетка устанка борио се у његовом Сталаћком четничком одреду. Локалним командантима је наређено да Матићу не праве никакве сметње. Нарочито Кесеровић, који није трпео друге команданте на својој територији. Он је већ одаслао пар депеша о Матићевом„вршљању“, али га је Трифуновић смирио.
-Матић је унапређен у чин поручника. Његова територијална надлежност је уствари надлежност саме команде. То је простор јужне и једног дела источне и централне Србије. Враћајући се из Косанице, пролази кроз Топлицу и долази на подручје Расине. Ту је остао до краја децембра 1942. г. Углавном се кретао између Великог Шиљеговца и Крушевца.
-Пошто је притисак у Расинском срезу био врло јак, пребацује се у Моравски, Алексиначки и Сокобањски. У бањском крају га средином јануара 1943. године поново Бугари примећују и започињу нове потере. У једној борби код Шарбановца ранио им је једног војника и изазвао нове репресалије. Бугари убијају 9 сељака из Белог Потока и Шарбановца и одводе 30 људи у Нишки логор. Уз то хапсе и неке људе у Сокобањи и такође одводе иза жице.
-Недићевци у Сокобањи га не трпе и почињу да га гоне. Овде је нарочито непријатељску улогу одиграо капетан Никола Братић, који је у неколико наврата слао своје оружнике против њега и команданта Делиградског корпуса Јована Јовановића-Деде. У два наврата је дошло и до борбе са обостраним губицима. Капетана Братића су Немци касније ухапсили и послали у заробљеништво (веза са Дражом). Он је у емиграцији (живео је у Чикагу) прикривао да је за време рата прогонио неке Дражине команданте и да су се четници, по цичи зими, морали стално премештати и избегавати његове врло ратоборне стражаре. Неке од њих је Јован Јовановић касније стрељао у Врбовцу код Сокобање, али је зато био смењен.
-Притисак у Бањском срезу је неподношљив, па тако одлучује да се врати у расински крај. Чим је стигао, одмах су почеле нове квислиншко-окупаторске потере. Прогоне га Немци из полицијског одреда „Биндер“, стражари мајора Мојсиловића и четници (једини преостали) војводе Мајсторовића код Рибарске Бање. Тада је трећи пут био заробљен, заједно са петорицом пратилаца. О томе је чак и писало Недићево „Ново Време“. Од Немаца му гине командант Рибарског батаљона, наредник Драгољуб Попадић „Журж“, док су му још тројица човека била заробљена. Међу њима и ваздухопловни наредник Драгољуб Николић „Круша“ из Сталаћа, командант Великошиљеговачког батаљона. Остали су његови пратиоци. Један се звао Адам Бабић-Прцаклија из Крушевца а други Драгутин Бећировић-Лала из Здравиња. Прцаклија је побегао Немцима из затвора, дуго четовао и наставио после рата. Одржао се у илегали до 1947. године, када је у ликвидиран на Јухору.
Бећировића су Немци стрељали у Крушевцу. Иначе, он је био Ром.
-Гестапо наређује да се Матић из Крушевца пребаци у Београд-на ислеђење. Дана 28. јануара, на железничкој станици у селу Буковици, док је са спроводником чекао брзи воз за Београд, успео је да га везаних руку обори и последњи пут побегне из непријатељског заробљеништва. Сељаци му секиром секу везе на рукама. Издаје се потерница да се ухвати жив или мртав. Немци стрељају свих пет пратилаца. Ово је била одмазда.
-У периоду од фебруара до краја марта 1943. г. креће се искључиво по моравским селима. Краће време су се с њим кретали и неки Британци из војне мисије код Кесеровића и у Топлици. Волели су да јашу на коњима. И тако су ишли од села до села. Осматрају мост на Јужној Морави и једном приликом се чаркају са бугарском стражом.
-У Моравском срезу долази у нови сукоб са одредима СДС, који су већ добили потерницу. Недићевци га проглашавају енглеско-комунистичким плаћеником. У марту код Гредетина заробљавају његовог највернијег пратиоца Драгољуба Дакића из Ђуревца код Прокупља (био је са великојастребачком групом на старој граници 1941). Можда им се и сам предао услед деморализације ратом (убијен у Маутхаузену, а његов брат стрељан у Београду).
-У априлу се мајор Ђурић окуражио да нападне партизане, али тек пошто је бугарска казнена експедиција завршила поход због својих великих губитака. На Гајтану је претходно, у марту, настрадало скоро 50 бугарских војника од стране партизана. Крајем марта позвао је и Матићеву летећу бригаду, која је ишла у борбу преко Топлице и Добрича. Борбе се такође воде на Гајтану, али без победника. Овде је изгубио једног борца из ражањског краја и рањен му је посилни. Ђурић је нападао са Јабланичком бригадом и једним делом Јужноморавске бригаде. Имао је неке губитке. И партизани су такође имали погинулих. Оптужују Гајтанчане да су им нелојални и стрељају двадесетак сумњивих. Неке стрељане су оптужили да су из кућа пуцали њиховим борцима у леђа. Овај крај, који су Бугари потпуно сагорели због губитака својих војника лагано се почиње окретати против партизана.
-Из Пусте Реке, преко Бабичке Горе, прелази у нишко Заплање. Задржава се врло кратко. Преко Селичевице поново се спушта у нишки крај. Јужну Мораву је прегазио код Суповца и тако је поново у моравском крају.
-Квислинзи га нападају у Љуптену, он њих код Породина. Пушкарају се врло често и код Лужана и Трњана. Све се ово дешава у априлу 1943. године.
-Истог месеца га и Немци нападају код Вукање, где им убија неке војнике и притом губи три борца. Тада су окупатори похапсили неке Вукањце, од којих је Драгослав Ђорђевић стрељан у Нишу. Ухапшена је и Младена Тодоровић, у чијој кући се налазио његов штаб. Касније је интернирана за Немачку.
-У мају је поново са својом летећом бригадом против партизана. Његова летећа бригада је тог месеца ишла до Пусте реке и назад. Код Биљанице води још једну борбу против јужноморавске партизанске групе. Изгубио је три човека, док су се неки војници разбежали. Једног је партизанска заседа скинула с коња и убила. У време антикомунистичког ангажовања, неки партизански активисти су на повратку били ликвидирани у Пустој Реци и Добричу (случај из Карских шума).
-У јуну се поново налази у Расинском срезу, где врши мобилизацију за попуну бригаде. Углавном је узимао људство из великошиљеговачке општине, мада је мобилисао и људе из неких моравских села.
-Недићевци га почетком јуна нападају код Великог Шиљеговца и ту му страда један четник (Стаменковић).
-У првој недељи јуна, Бугари му поново улазе у траг и опет прогоне. До борбе долази код села Мозгово близу Алексинца. Некако је успео да им умакне и пређе Мораву код Витковца, али је изгубио једног човека.
-Његова летећа група је у другој половини јуна спала на свега 70 човека (имала је 150 након формирања).
-Није познато да ли су партизани (до) јавили недићевцима, да ће Трњански мост (село Трњане код Житковца; између Доњег Адровца и Кормана) прећи велика група партизана или су квислинзи дознали преко својих канала да ће то бити Матићеви људи, могуће и од непријатељски расположеног капетана Братића.
Углавном, 20. јуна, СДС која је стигла из Ниша поставља му заседу код Трњанског моста. Пре него што ће људство прећи преко моста, осматра са једног узвишења долазак камиона из Ниша. Видевши недићевце и приближавајући се њиховим људима, Матићеви људи најпре испаљују плотуне у ваздух (мислили су да им је стража из Ниша лојална). Али су убрзо, у ходу, добили ватру „у месо“. Том приликом је погинуо (исекао га је митраљез) са својим пратиоцем Чупићем, док су му 10 човека била рањена и двојица заробљена. Недићевци су његову архиву предали Немцима и онда је почео велики прогон Дражиних људи у Нишу, Алексиначком Поморављу, Топлици и Расинском срезу.
-Недићев командант, који је учествовао приликом постављања заседе био је поручник Душан Тодоровић-Дуле (предао поверљиву архиву Немцима). Ускоро, на мотоциклу, бежи код четника, прикривајући какву је штету претходно направио. Милан Шијачки га у својим мемоарима ставља у ред заслужних равногораца (погинуо је у рату), док за Матића каже да су га убили „српски изроди“.
-Недићевци довозе Матића у Ниш. Након што су његову архиву предали Немцима, излажу га у холу зграде Команде СДС за Нишки округ. Најпре долазе полицајци (Мирко Живановић), па потом и Немци и скупа гледају свој „учинак“. Винеке, шеф Гестапоа каже: „Гут!“. Прилази окружни командант СДС, пуковник Филип Димитријевић, и почиње разговор са једним нижим официром: „Убили сте Дражиног команданта!“ „То је урадио поручник Тодоровић“. „А где је он?“ „Спрема се да побегне из Ниша!“ Овај разговор пажљиво слуша потпуковник Бранко Обрадовић (прикривени љотићевац). Касније денунцира Немцима Димитријевића, како је жалио за Дражиним командантом и допустио да му официри беже у шуму. Немци су Димитријевића ухапсили у јулу, са још неким официрима и подофицирима. Тада хапсе и капетана Братића.
-Немци наређују да се Матићево тело положи уз споменик ослободиоцима, да чаршија гледа „бандита“. Био је подшишан, са мањим брчићима, одевен у енглеској униформи (поручничке еполете), војничке панталоне и чизме. Кошуља, умазана од усирене крви вирила је из панталона. На глави је имао српску шајкачу са кокардом. Недићевци су на једном картону, који су обесили за споменик, тачно изнад његове главе, крупним словима написали: „Енглески плаћеник“. Ту је остао пуна два дана. Људи пролазе, гледају га, крсте се.... Свештеници из оближње Саборне цркве исто тако. Љотићевци из прикрајка само гледају и хватају „јеретике“. Радио-Лондон тих дана преноси његово унапређење у виши чин. Пада прва летња киша и спира натпис. Немци доводе нишке чергаре, који су га натоварили на канате и одвезли са још тројицом гестаповаца. Сахрањен је на Старом нишком гробљу испод Горице, на необележеној локацији. Гестапо је руководио читавим процесом.
- Гестапо његову шајкачу доноси у Нишки логор. Двадесет и други је јун. Дан Немачког напада на СССР. Пред постојеним логорашима, најпре комунистима придикују како ће уништити Црвену армију, а онда питају затворенике да ли знају коме је капа припадала. Па им победоносно кажу: „Дражи Михаиловићу, кога смо убили! Живео Фирер!“ Тишина... После се гестаповци са стражарима смеју на сав глас, па кажу, да је то капа Дражиног поручника Милана Матића и притом показују фотографију мртвог равногорског официра. Крушевљани, Расинци и његови заробљени војници и сарадници говоре: „Бог да му душу прости!“ Гестаповци наређују да се затвореници врате у своје собе, а ови који га жале да остану. Њима треба да се поделе листови, јер одлазе у интернацију. Помиловани су, осим ако тог истог дана (22. јун) не стигне наређење о стрељању. И стиже, јер се гестаповци играју људским нервима, поприлично истањеним у логору. Они знају да ће тога дана бити стрељање, јер наређења од главнокомандујућег по правилу стижу у јутарњим часовима. Али, одређена је "зајечарска група", јер су четници убили неке у Тимочкој крајини. Траже се логораши из тог краја. Изводе их из четрнаестице. Њих је тачно 20. Сви су стрељани на нишком Бубњу. За последње до-виђења, истог дана, Матићеви логораши су одреда били испребијани на апел плацу. Међу њима је и једна жена - Младена Тодоровић из Вукање. Синови у четницима и поврх тога Матићев штаб у њеној кући. Такозвана "војвоткиња". Гестапо је такође није поштедео. Недуго затим, ови људи су отерани на Сајмиште, а затим у Немачку - на рад.
-Преостало људство, избегло после погибије у Трњану, враћа се код Радослава Ђурића. Свечано их постројава и притом одаје признање. Прикључени су команди Јужне Србије и ускоро се боре против партизана у Реткоцеру. Људство из Расинског и Топличког среза – њих петнаестак, одлази код Кесеровића и Радојевића.
Једног од њих, Миланка Ђурића из Лесковца, имао сам част да упознам још док сам био на студијама. Он ми је дао највише података за делатност Матићевог одреда и касније, када је био на служби код Кесеровића.
Мићо, ову ратну биографију сам саставио преко бележака из разговора са Ђурићем и података који су ми били при руци или у компјутеру. 